"PIPS" ― jeste li čuli za njega?

Gore postavljeno pitanje, iako upućeno i ljubiteljima vazduhoplovstva sa naročitim poznavanjem istorije Drugog svetskog rata, podjednako kao i sasvim slučajnim posetiocima ove web-stranice, zasigurno NIJE RETORIČKO! Nadam se da će se mnogi setiti odgovora, a siguran sam da će biti još veći broj zainteresovanih da pročitaju sledeće redove . . .

Jozef "Pips" Priler (nem. Josef "Pips" Priller; 1915-1961) je bio nemački pilot-lovac iz perioda Drugog svetskog rata. U najkraćem. Da podvučem još: Nemac, rodom iz Bavarske. Da dodam još: čuveni vazduhoplovni as nemačke Luftwaffe sa 101 potvrđenom vazdušnom pobedom (u 1.307 obavljenih ratnih misija), koje su sve postignute isključivo na Zapadnom frontu, među kojima se našlo i 11 četvoromotornih savezničkih bombardera. Da istaknem još: pilot-lovac na "Meseršmitima 109" i "Foke-Vulfovima 190". Engleski istoriografi bi još dodali (s mukom i poštovanjem): najuspešniji "ubica" čuvenog engleskog "Spitfajera" tokom rata, sa čak 68 njih potvrđenih na svom kontu, naravno različitih modela (od Mk.I do Mk. IX)!

Ali zbog čega ga izdvojiti u odnosu na hiljade drugih njegovih kolega? Zbog čega ga posebno predstaviti na stranici ovog web-sajta? Smatram da su razlozi jednostavni i potpuno opravdani: prilika je da se svako podseti ili po prvi put upozna sa ličnošću koja je, najkraće rečeno, spojila simbol običnog čoveka, sa po mnogo čemu idealnim letačem i pobednikom u vazduhu (ukratko: briljantnim pilotom-lovcem) Uz mnoge druge pohvalne epitete koji su njegov karakter izdvajali još za života, a koji predstavljaju skup ljudskih osobina koji istovremeno definišu i vazduhoplovnu legendu i čoveka posebnih kvaliteta, njegovu legendu upotpunjuje i to što je prerano napustio ovozemaljski svet, svoju porodicu, prijatelje na svim meridijanima, kolege i poštovaoce.

Ideja da ga otmem od zaborava, da o njemu ispišem što realniju priču (na srpskom jeziku i latiničnom pismu) po kojoj će ga upamtiti naši ljudi od Triglava do Vardara, cilj je ovog pisanog omaža, a u povodu upravo objavljene luksuzne monografije o bici za Britaniju sa nazivom "POBEDA 1940" u kojoj "Pips" briljira . . . Ovde, u ovim redovima je "izvučen" iz konteksta knjige, a na njenim stranama 154-155, izazvaće smeh kod čitaoca i pružiti tek na kratko sliku ko je i kakav bio kao letač i komandant.

"PIPS" ― ratni put

Cilj ovog teksta je da izdvoji neka upečatljiva mesta iz njegove vojničke karijere i posleratne biografije koje će doprineti da njegov opus ostane nezaboravan i legendaran ma koliko da se udaljujemo od tih vremena, i skoro približavamo njihovoj stogodišnjici.

Ljubav prema letenju ga je podstakla da svoj prvobitni ratni raspored u Vermahtovoj pešadiji, gde se obreo sa 20 godina, na sopstveni zahtev zameni transferom u ratno vazduhoplovstvo, tek novoformiranu Luftwaffe. U oktobru 1936. godine je započeo svoju pilotsku obuku, a 1.4.1937. je raspoređen u svoju prvu borbenu jedinicu (lovački gešvader 135, tj. JG 135). Sticajem okolnosti, jedinica je menjala ime, najpre u JG 233, a 1.5.1939. je zapravo postala Grupa I čuvenog gešvadera br.51 (I./JG 51). U samom startu, Priler je došao pod komandu legendarnog nemačkog pilotskog asa, heroja iz Prvog svetskog rata, 47-godišnjeg pukovnika Teodora "Teo" Osterkampa, koji je u to predratno vreme bio komandant (Komodor) gešvadera (Geschwaderkommodore JG 51). Kao mlad pilot, Priler je postao pratilac potporučnika Mietuša (Leutnant Klaus Mietusz) kasnijeg asa sa 72 vazdušne pobede. Priler se kratko obreo u sastavu I./JG 71, a kako je već u oktobru ta jedinica postala II./JG 51 (Grupa II u okviru lovačkog gešvadera 51), Priler je ponovo postao deo JG 51, postavši 1. oktobra komandant njegovog 6. Štafela (6./JG 51), tj. Staffelkapitän sa činom poručnika (Oberleutnant). Priler se obreo u borbi tek s početkom rata na Zapadnom frontu, nakon Nemačke invazije Francuske u maju 1940. godine. Svoj prvi "Spitfajer" je oborio 28.5. u borbama nad Denkerkom. Do 25.6. je oborio još 5 aviona (britanske mašine, "Spitfajer", "Hariken", i 2 "Blenima", kao i francuski "Kertis").

"Pips" je učestvovao u bici za Britaniju tokom čitavog njenog perioda trajanja, od 10. jula do 17. oktobra, oborivši 14 britanskih lovaca (6 "Spitfajera" i 8 "Harikena"), i oštetivši jedan "Spitfajer" 10. jula. Sa ukupno 20 vazdušnih pobeda, kao Staffelkapitän, on je 19. oktobra primio svoj Viteški krst. Tada dobija prekomandu da kao Staffelkapitän predvodi 1. Štafel čuvenog JG 26 (1./JG 26) koji je nosio naziv "Šlageter" ("Schlageter"), a na čijem čelu je tada bio legendarni pilot-lovac Adolf Galand, u činu potpukovnika (Oberstleutnant).

U novom borbenom rasporedu, tek 16. juna naredne godine je ostvario sledeću, 21. vazdušnu pobedu, ali je tada u kratkom vremenskom periodu (16. jun – 11. jul) oborio čak 19 britanskih aviona, među kojima čak 17 "Spitfajera". Nakon svoje 41. pobede, 20. jula je svom Viteškom krstu pridodao hrastovo lišće i unapređen je u čin kapetana (Hauptmann). Postavljen je za komandanta Grupe III JG 26 (Gruppenkommandeur III./JG 26) 6. decembra 1941. godine. Do kraja 1941. godine, njegov saldo oborenih protivničkih aviona je iznosio 58. Dalji rast broja pobeda je ostvario u sledećem tempu: 60. pobeda 27.3.1942, 70. pobeda 5.5.1942, a 81. je bila poslednja u 1942. godini. Iz te 1942. godine datira zanimljivost da su pripadnici ove jedinice dobile nadimak kod svojih britanskih kolega iz RAF-a: "Abbeville Boys", tj. "Momci iz Abevila", odajući im time priznanje o njihovom elitnom sastavu i silnom broju oborenih britanskih aviona u periodu 1941-1942 kada je RAF započeo ofanzivni vazdušni rat na nebu iznad severne Francuske i zemalja Beneluksa.

Logično, u činu majora 11. januara 1943. postaje komandant JG 26 i na toj funkciji ostaje sve do 28.1.1945. u međuvremenu postavši potpukovnik (Oberstleutnant) 1.1.1944, a pukovnik (Oberst) 1.1.1945. kada je predvodio svoj JG u poslednjoj ofanzivi Luftwaffe na savezničke aerodrome u Belgiji i Holandiji (Operation Bodenplatte). Svom Viteškom krstu sa hrastovim lišćem pridodaje mačeve 2.7.1944. Svoju poslednju, 101. vazdušnu pobedu je ostvario 12.10.1944. nad američkim "Mastangom" (P-51) iznad Nemačke, u periodu odbrane Rajha (Reichsluftverteidigung) od savezničke vazdušne ofanzive. Kao i sve prethodne, označio ju je vertikalnom crnom crtom na repu svog aviona. "Pips" je povučen sa operativnog letenja 20.1.1945. pošto je postavljen za Glavnog inspektora lovačke avijacije na istočnom frontu (Inspekteur der Jagdflieger Ost).

"PIPS" ― ratna legenda

Jozef Priler se u mladosti uglavnom držao podalje od nevolja; kao đak, imao je sklonost ka istoriji i matematici, ali iako je uživao u aktivnostima na otvorenom sa prijateljima, kao dete nije bio nadaren za sport i atletiku. Međutim, kao adolescent, postao je malo agresivniji, a opet introvertan mladić. Svoj nadimak je dobio u najranijem detinjstvu, a izdvaja se verzija po kojoj ga je dobio. Naime, shodno njegovoj domišljatosti, bistrini uma, spretnosti i snalažljivosti, u nemačkom jeziku postoji pridev za takvu osobu koji glasi "pfiffig" [čita se: fifig], a zbog njegovog niskog rasta i snažne muskulature se još podrazumevalo ono što bi se u srpskom jeziku kolokvijalno izgovorilo: "mali, ali bistar i snažan".

Ubrzo, u toku pilotske obuke, njegova prava priroda je postala očigledna: razmetljiv, agresivan i odličan pilot sa prirodnim darom. Kasnije, kada je preuzeo komandovanje, prikazao se kao vatreni vođa koji je kombinovao otvorenu prirodu sa oštrim smislom za humor. Iako sićušnog rasta (visine svega 163 cm), bio je izrazito popularan među svojim pilotima i zemaljskim osobljem.

"Pipsovu" vojnu karijeru je, u istoriografskom smislu, obeležilo nekoliko ključnih momenata, koji su, bilo da su spontano nastali kao izraz njegovog karaktera ili kao posledica odnosa unutar Trećeg Rajha, svakako ostali upamćeni kao nesvakidašnji; u svakom pojedinačnom slučaju su svedočili o njegovim vanserijskim moralnim osobinama i letačkoj umešnosti, koji su mu očigledno bili vodilja ispred svih drugih mogućih povoda za njegova eventualno drugačija ponašanja na istaknutim komandnim mestima u nemačkom ratnom vazduhoplovstvu tokom ratnih godina.

EPIZODA 1: CRNI HUMOR PREMA SOPSTVENOM PILOTU

Prilerov surovi smisao za humor ga nije napuštao ni na borbenom zadatku ― jednom prilikom tokom bitke za Britaniju, jedan od njegovih mlađih pilota je zalutao i izgubio kontakt sa sopstvenom formacijom nad Engleskom. Novajlija, tada usamljen i uplašen, potražio je pomoć preko radio-veze i prijavio da je sám nad Londonom. Priler, koji je vizuelno iz kabine svog aviona mogao jasno da uoči tog pilota, poručio mu je preko radio-stanice da se ne brine jer su mu se baš u tom trenutku dva "Spitfajera" približavala s leđa i da neće još zadugo biti sám.

EPIZODA 2: BRIŠUĆI LET NAD NORMANDIJSKOM PLAŽOM

Ono po čemu je najviše ostao upamćen bila je česta konfrontacija sa višim komandnim kadrom Luftwaffe, u strategijskom sukobljavanju mišljenja, kao i u taktičkim idejama upotrebe lovačkih jedinica. U predvečerje savezničkog iskrcavanja na evropsko tlo, ukazivao je pretpostavljenima na slabe  frontovske lovačke jedinice i devastiran fond raspoloživih lovačkih aparata na aerodromima u Francuskoj, Holandiji i Belgiji. U svojim obraćanjima štabu komande za Zapadni front (Luftwaffenkommando West) u Parizu, pokušavao je da spreči ono što je i sám nazivao "čistim ludilom", a vikao pretpostavljenima: "Das ist doch Wahnsinn!". Osim broja raspoloživih lovaca, suprotstavljao se i planu njihovog raspoređivanja.

Potpukovnik u to vreme (Oberstleutnant) Priler je bio razdražljiv čovek, poznat po svom besnom temperamentu. Dok je uvek govorio ono što je mislio ― čak i generalima ― umeo je da potpuno pobesni. Osećao je da bi bilo neodgovorno, s obzirom na neizbežnu invaziju, da se čitav njegov gešvader rasprši širom Francuske, umesto da se locira tamo gde bi njegova upotreba bila najverovatnija ― na obali Kanala.

Ono po čemu je ostao legendaran, kada je u zoru 6. juna dobio poziv iz pariske komande da izvrši napad na plaže kao pozicije savezničkog iskrcavanja, bile su njegove svadljive reakcije, ali potom i savesno izvršavanje naređenja. Vodio je niz telefonskih razgovora, koji su prikazani i u ratnom spektaklu, filmu "The Longest Day" iz 1962. godine u kome ga je glumio nemački glumac Hajnc Rajnke (Heinz Reincke):

Tog jutra, u 9 sati po engleskom vremenu, zajedno sa svojim drugom Vodarčikom (Wodarczyk), bili su jedina raspoloživa lovačka snaga kojom je Luftwaffe raspolagala u blizini invazionih plaža. Poleteli su sa aerodroma Lil-Sever (Lille-Nord) na jedina dva raspoloživa lovca "Foke-Vulf 190", model A-8. Obojica nisu imali ni najmanje iluzije u pogledu izgleda da prežive ovu misiju. Priler je predvodio par, a Vodarčik je sledio naređenja i prilepio mu se za rep. Dva usamljena nemačka lovca su se probijala na zapad preko francuskog pejsaža na maloj visini. Pošto je vidljivost bila loša, nisu mogli da uoče savezničke lovačke avione koji su presecali nebo daleko iznad njih; američki "Mastanzi" i "Tanderbolti", kao i britanski "Spitfajeri" su tu bili baš zbog ovakvih napadača koji bi se, za očekivati je bilo, usredsredili na talase savezničkih vojnika koji su se iskrcavali na francusko tlo. Ali, ni ti saveznički piloti nisu mogli da, iz istog razloga, uoče dva nemačka lovca ofarbana u kamuflažne sive mrlje, kako "brišu" na nekoliko metara iznad zemlje. Neposredno pred Avrom, naleteli su na sloj oblaka koji se poput "zida" dizao ispred njihovih mašina. Priler je povećao visinu i nestao u sivom "zidu", a Vodarčik ga je pratio u stopu. I momentalno pošto su se oba aviona pojavila sa druge strane sloja oblaka, proletevši kroz njihovu masu, sačekala ih je neopisivo dramatična scena. Ispred njih je ležala čitava saveznička invaziona flota i invazioni sektor, Britancima poznat kao plaža "Sord" (Sword Beach). Priler ni Vodarčik, nisu znali ništa o tome, ali nisu ni pomišljali da će u narednih nekoliko minuta obojica dostići istorijsku besmrtnost. Šokirani i impresionirani, obojica su razmišljali kako da što skuplje prodaju svoju kožu. Borbe ispod njih na desantnim plažama su besnele. Priler je radio-vezom pozvao svog pratioca da ostane u bliskom kontaktu s njim, a onda naredio: "Idemo Vodarčik! Srećno!" Ovim rečima, potpukovnik je poveo svoj "Foke-Vulf" u poniranje i uveo avion u napad ka sektoru plaže pri brzini od 650 km/h. Na manje od 50 metara je izvukao svoj lovački avion iz obrušavanja i pojurio preko plaže otvarajući vatru iz svih svojih oruđa. Britanski vojnici su poskakali na zemlju dok su se meci raspršavali svuda oko njih. Tada su se probudile brodske protivavionske posade, dovodeći dva nemačka aviona pod snop neviđene vatre. Ali, bezuspešno. Priler je leteo dalje preko plaže, a Vodarčik iza njega, obojica pucajući iz svega što su imali. Na kraju se Priler ponovo propeo. Za pravo čudo, nijedan od dva "Foke-Vulfa" nije bio pogođen protivavionskom granatom, niti mitraljeskom ili puščanom paljbom sa plaža. Možda čak i još više iznenađujuće ― nije se mogao videti ni jedan jedini britanski ili američki lovački avion u blizini. Kada su ovi konačno stigli, oba "Foke-Vulfa" su nestala u debelom "zidu" oblaka, sličnom onom iz kojeg su tako iznenada izronili. "Ovo mora da je bio najveći trenutak Luftwaffe u istoriji"("Das also ist der größte Augenblick in der Geschichte der Luftwaffe!"). Prilerove reči preko radio-veze su bile prožete ironijom. Ipak, dva drugara su preživela. Za jednog od britanskih mornara, koji je bio svedok virtuoznog brišućeg leta dvojice nemačkih lovačkih pilota, kaže se da je u neverici klatio glavom dok je komentarisao: "Džeriji ili ne, sretno vam bilo momci ― imate petlje!" ("Deutscher hin, Deutscher her, viel Glück wünsch` ich Euch – Ihr Kerle habt Schneid!"). Dvojica momaka su se nesmetano vratili na svoj aerodrom i bezbedno sleteli.

EPIZODA 3: KONFLIKT SA JG 54

Kao vodeći as čitavog JG 26, Prilerovi standardi letenja su bili izuzetno visoki. Samo mesec dana nakon preuzimanja komande nad JG 26, pod njegovu kontrolu je sa Istočnog fronta prebačen III/JG 54. Nakon što je izvršio inspekciju jedinice, odbio je da je proglasi operativnim sve dok njeni letači ne ispune njegove uslove. Kako se u daljem toku obuke to nije dogodilo, Grupa III čuvenog JG 54 ("Grünherz") je prebačena u severnu Nemačku i pridodata JG 1 . . . ali Priler ih nije primio pod "svoje skute"! On, takav kakav je bio, nastavljao je sa operativnim letenjem, a takođe je imao povećan obim administrativnih obaveza u komandovanju; osim toga, traženo je njegovo stručno mišljenje o ispitivanjima različitog novog naoružanja i opreme.

"PIPS" ― porodičan čovek

"Pips" je rođen 27. jula 1915. godine u bavarskom gradu Ingolštatu.

Umro je 20. maja 1961. godine, iznenada, od srčanog udara. Desilo se to svega par sedmica pre njegovog 46. rođendana, na crkveno-prazničnu subotu. Nalazio se u porodičnoj vikendici, u bavarskom seocetu Fafenvinkel (Pfaffenwinkel), stotinjak kilometara južno od Augsburga.

Iza Jozefa je ostala neutešna porodica: supruga Johana (36 godina) i njihovo troje dece, sin Sebastijan (Sebastian) od 11 godina, ćerka Mari-Luiz (Marie-Louise) od 7 i sin Markus (Markus) od 5 godina.

Johana je bila druga Jozefova supruga; prethodno je "Fips" – kako je bio poznat među prijateljima – bio oženjen Jutom (otuda naziv na njegovom čuvenom amblemu na ratnim avionima na kojima je leteo), od koje se razveo pred sám kraj rata, a sa kojom je 1944. godine dobio sina, Jozefa Prilera, koji je kasnije postao general-major nemačkog Bundesvera.

Nakon završetka rata, "Pips" je brzo prošao kroz "proces denacifikacije" i ubrzo se vratio civilnom životu pošto, iako je bio oficir u ratu, nije bio član nacističke stranke. Započeo je sopstveni posao sa kamionskim i taksi-prevozom. Upoznavši se sa Johanom Rigele (Johanna Riegele), naslednicom vlasnika čuvene bavarske pivare iz 14. veka sa sedištem u gradu Augsburg, buknula je međusobna ljubav; Johana se u februaru 1949. godine udala za svog voljenog "Fips-Pipsa". Ubrzo, 1950. godine, rodila je njihovo prvo dete, sina Sebastijana.

"Pips" je odlučio da odbije poziv da se priključi novom nemačkom ratnom vazduhoplovstvu u okviru novoformiranih nemačkih oružanih snaga, Bundesvera (Bundeswehr), i da se na zahtev supruge priključi porodičnom pivarskom biznisu. Stoga je odlučio da se odškoluje za pivarski zanat od samih početaka, ne želevši da se porodičnoj firmi priključi bez kvalifikacija; završio je školovanje na prestižnoj pivarskoj akademiji Weihenstephan u Frajzingu (40-ak kilometara severno od Minhena), dobivši zvanje kvalifikovanog pivarskog majstora. Paralelno, nastavio je bavljenje sportskim letenjem, položivši test za licenciranog pilota sportske avijacije.

Ono što daje posebnu "aromu" "Pipsovoj" letačkoj karijeri jeste posleratno priznanje koje je dobio od grupe američkih i britanskih pilota koji su 1960. godine posetili nemački grad u kojem je živeo, Augsburg. Oni su, po prvi put nakon okončanja rata u kome su zajedno učestvovali, posetili grad koji je tokom rata bio često bombardovan od strane savezničkih bombarderskih formacija, pošto su se u njemu nalazile brojne fabrike naoružanja, a posebno su se izdvajali pogoni fabrike za proizvodnju aviona "Meseršmit". Prilikom te višednevne posete Augsburgu, saveznički piloti su sa posebnom pažnjom i poštovanjem želeli da ostvare kontakt sa nekadašnjim asom Luftwaffe, protiv koje su se sa toliko žara, napora i gubitaka godinama borili. Posetili su Jozefa u njegovom domu, upoznavši se sa čitavom porodicom Priler-Rigele, provevši vreme u razgovorima o ratnim pričama uz konjak, viski i vina, ukusnu večeru i klavirske melodije koje im je "Pips" lično podario. U toj grupi posetilaca su se nalazili čuveni engleski piloti poput "Bobija" Okspringa i Dereka Daudinga (sin ser Hju Daudinga, er-čif maršala RAF-a, komandanta Lovačke komande tokom bitke za Britaniju), Amerikanca Džona Keneta Havilanda i tuce drugih. Sa znatiželjom i setom su razgovarali o slavnim danima borbi na nebu iznad Francuske, Belgije, Holandije i Nemačke, upoređujući poznate detalje i vojne podatke po sopstvenim sećanjima . . . , ali su i gosti i domaćini bili krajnje opušteni, živo razgovarajući, uz česte grohote smeha, bez i najmanje trunke neprijateljstva ili nepoverenja. I kasnije, nakon tragične smrti glavnog junaka ove priče, a zasnovano na druženju od te augsburške večeri, njegova porodica je nastavila da nalazi prijateljski oslonac među mnogim američkim i britanskim porodicama novinara, pisaca knjiga o pilotskim asovima Drugog svetskog rata, i naravno, među tim istim pilotima.

Ostala su svedočanstva novih-starih "Pipsovih" prijatelja sa kolikim žarom je on bio na strani miliona onih Nemaca nakon rata koji su za taj prethodni ratni period ponavljali "NE PONOVILO SE NIKAD VIŠE!"  O tome svedoči i njegova želja da nikada više ne leti kako bi se borio, ili da leti u ratnoj avijaciji, iako je to bio period u kome su mnoge njegove ratne kolege i dalje doprinosile razvoju nove, mlazne ere lovačke avijacije širom sveta (u Argentini, Čileu, Paragvaju, Siriji, Egiptu, itd.).

Voleo je sportsko letenje, letenje iz radosti i zadovoljstva; ostalo je upamćeno kako je u prilici jedne svečane godišnjice pivare ("BRAUEREI RIEGELE") omogućio svakom od svojih radnika da leti na zadnjem sedištu "Pajpera" kojim je sa prednjeg sedišta upravljao "Pips" lično. "Pipsova" želja je bila da omogući svakom od svojih radnika da iz vazduha nadleti sopstvenu kuću u rejonu Augsburga, sa svojim gazdom pored sebe! Zabeleženo je da su letovi trajali ukupno oko 25 časova (sa pauzama, naravno), sa više od 100 poletanja i sletanja takve neobične posade!

Pošto je bio vođa i organizator u svemu čemu bi se priključio, poštovan od mnogih, bavio se i drugim civilnim aktivnostima: bio je predsednik lokalne asocijacije sportskih pilota, bio je aktivan u rezervnom policijskom kadru, itd. 

Zahvalna deca se oca sećaju kao neprestanog izvora smeha i zabave, sa mnoštvom anegdota iz detinjstva. Jozef je za njih bio najbolji tata na svetu; i danas, u svojim sedamdesetim, sećaju ga se da je često bio živahniji i nestašniji od njih samih, podsećajući se da su sećanjima na njegove nestašluke i pokretačke ideje za njihovu zajedničku igru mogli da ispune podeblju svesku takvim prijatnim i nezaboravnim uspomenama. 

Njegova iznenadna smrt je donela toliko praznine, ne samo u domu i među članovima porodice, već i među poštovaocima širom sveta. Činilo se da je tada, 16 godina nakon rata, rat konačno završen, da je sve u novom ciklusu izgradnje, da je sve pred pomirenjem i onda . . .  takav šok! Neshvatljivost poteza sudbine donela je večnu tugu supruzi Johani, najbolje godine su za nju bili neopozivo okončani, . . . njen "Fipsle" je bio ljubav njenog života. Ostatak života je posvetila podizanju dece i razvoju sopstvene kompanije, sve do svoje prerane smrti 1990. godine u 65. godini života.

Johanina i "Pips-Fips"-ova deca su danas odrasli i uspešni ljudi; sin Sebastijan je studirao pivarstvo, odbranio doktorat iz biznis-administracije i dan-danas operativno vodi poslovanje porodične pivarske kompanije. Tokom 2005. godine se menadžmentu kompanije priključio njegov sin, Sebastijan junior, Jozefov unuk, a koji danas predstavlja 28. generaciju upravnika pivare RIEGELE. Oni su danas poštovani i priznati članovi augsburških socijalnih i poslovnih krugova, i sami uključeni u rad mnogih dobrotvornih organizacija. Njihovo sećanje na oca koji je za njih bio poseban, pun humora, duhovit i širokog srca za sve ljude, učinilo je da tek kasnije, kada su odrasli, shvate zbog čega se toliko mnogo ljudi iz okruženja njihove porodice nakon očeve smrti za njih uvek nalazilo spremno, u dobru i u nevolji, da im pomognu i pruže oslonac.

Kako vreme neumitno teče, ni ti prijatelji porodice više nisu tu; sećanje na čitavu generaciju, ratne strahote, vojničku i pilotsku slavu, sreću jedne porodice a potom na nenadoknadivi gubitak, ostaju događaji koji su obeležili gotovo čitav jedan vek bavarske porodice Rigele – Priler.

Jozef "Pips" Priler će ostati upamćen kao jedan od najčuvenijih lovačkih pilota 20. veka, a svrha ovog teksta napisanog uz saradnju sa članovima njegove porodice, ostaje mali doprinos našeg udruženja da osvetli sve one karakterne osobine i sposobnosti koje jednom čoveku, a nas interesuju prvenstveno letači, obezbeđuju besmrtnost u esnafskim knjigama pisanim na svim svetskim kontinentima već, evo, preko stotinu godina.

Urednik